One nisu znale gotovo ništa o seksualnom životu, a rađale su i po petnaestoro dece
Slobodan Tešić, dugo i predano pomaže parovima bez dece koji kod njega obično dolaze nakon što su isprobali sve metode savremene medicine, kaže:
Mnogi parovi ne mogu da imaju dece. Bela kuga uzima maha, a oni koji mogu da imaju potomstvo odluče se samo za jedno ili dvoje dece.
Upravo zbog toga Slobodan Tešić dugo i predano pomaže parovima bez dece. Oni kod njega obično dolaze nakon što su pokušali sa svim metodama savremene medicine - izmučeni, iscrpljeni, a često i "opljačkani".
Slobodan Tešić zabrinuto kaže da ga primeri mnogih parova navode na pomisao da se više niko ni ne trudi da izleči sterilitet. Lekari budućim roditeljima odmah predlažu vantelesnu oplodnju, bez obzira na to što je ona jako skupa. Slobodan je do sada pomagao mnogim parovima, pa o tome kaže:
"Normalno je da čovek želi potomstvo. Srećan sam što se za mene zna na prostorima bivše Jugoslavije, ali i u Americi, na Islandu, u Švajcarskoj, Tajlandu... Nisam 'stručnjak u belom' niti imam kliniku 'Švarcvald'. Pre svega, želim da pomognem ljudima i čini mi se da je to moja sudbina. Sterilitet, koji je nažalost sve prisutniji, cena je koju plaćamo zbog neurednog života i zaboravljanja da smo samo deo prirode čije zakone treba poštovati."
Tešić, predan i ozbiljan poslu kojem se bavi, od svih parova koji mu se obrate za pomoć traži da mu donesu lekarske nalaze, postavljene dijagnoze i da mu ispričaju sve što im se do tada dešavalo.
Događa se da su i muškarac i žena zdravi, da ne postoji nikakva smetnja da postanu roditelji, ali to im ipak ne polazi za rukom. Ponekad je želja za detetom toliko jaka da jednostavno "blokira" začeće. Tešić to kratko objašnjava: "Što je veća želja - čekanje je duže. Tada im savetujem da se opuste, da se ne ponašaju kao muž i žena već da se 'zabavljaju'. Moraju da se vole i slažu, da veruju jedno drugome. Mlade žene treba da se sete svojih prababa koje gotovo ništa nisu znale o seksualnom životu, a rađale su i po petnaestoro dece. Zamorno je meriti bazalnu temperaturu i ići u krevet 'po narudžbini', kao da je čovek kompjuter.
Tokom razgovora sa parovima koji kod mene dođu, trudim se da ih prvo opustim, da uklonim tu psihičku barijeru koja se tokom godina stvara."
Vodeći urednu dokumentaciju o ljudima koji su dolazili kod njega, Tešić je primetio da je kod muškaraca sterilitet postao češći nego kod žena. Ranije je tek posle devet slučajeva ženskog steriliteta nalazio na taj problem kod muškaraca, a danas se ovaj problem jednako javlja kod oba pola. O tome Slobodan kaže:
"Najteži i najčešći problem kod muškaraca je azospermija (potpuni nedostatak spermatozoida u semenoj tečnosti) ili smanjen broj i slaba pokretljivost spermatozoida. Na spermogram najviše utiče psihološki faktor koji je uslovljen načinom života - nezdrave navike smanjuju moć oplođivanja. Ukoliko je muškarac često bio i bolestan, ako je imao zauške ili frasove u detinjstvu, izlečenje je još teže.
Kod žena se uglavnom javljaju problemi sa neprohodnim jajovodima, priraslicama, cistama, miomima, endometriozom, problematičnim hormonima, zavaljenom matericom, amenorejom, ali psihološki faktor je najvažniji. Često kažem da se 'deca rađaju iz glave', tako da moja terapija može da pomogne tek kada se ukloni ta psihološka barijera.
Moji preparati nisu univerzalni, nego ih dajem prema dijagnozi svakog pacijenta i služe, pre svega, da pripreme organizam za začeće.
Med, matični mleč koje je, zapravo, prirodni hormon, propolis, polen, najdragoceniji su darovi prirode koji u kombinaciji sa određenim biljnim čajevima čine suštinu moje terapije.
Terapija traje oko tri meseca, ali obično već posle četiri do šest nedelja dolazi do začeća. Žene terapiju uzimaju i tokom trudnoće jer je dobra protiv bakterija i virusa."
Mnogi parovi dođu kod Slobodana po pomoć, on im prepiše terapiju a kda dobiju dete - prestanu da mu se javljaju. Tešića to ponekad zaboli, ali nije zlopamtilo i oprašta im. Međutim, većina onih kojima je pomogao ne zaboravljaju koliko je učinio za njih:
"Krstio sam mnogu decu, a mnogi roditelji su, ukoliko bi dobili dečaka, davali detetu ime po meni. To su dirljiva prijateljstva prepuna topline i samo zbog toga je vredan sav trud. Često od 'svoje' dece dobijam razglednicu, fotografije, pisma i to mi je najveće hvala. Volim da vidim tu decu zdravu i nasmejanu!"
